Ranih sedamdesetih godina nekoliko grupa širom sveta počelo je da se bavi problemom umrežavanja i kompatibilnosti aplikacija. Kocepte umrežavanja postavili su organizacije ITU-T, ISO, a pre svega projektanti mreže ARPANET (termin ARPA odnosi se na Advanced Research Projects Agency, organizaciju pod Ministarstvom odbrane SAD). Najveći napredak u oblasti standardizacije bila je odluka ARPA da implementira Transmision Control Protocol (TCP) i Internet protokol (IP) oko UNIX oprativnog sistema. Podjednako je važno i to što je Univerzitet Kalifornije Berkli izabran da distribuira TCP/IP kod, što je doprinelo da se on široko prihvati kako u univerzitetskom i istraživačkom okruženju, tako i u komercijalnom. Sve je to doprinelo da TCP/IP postane skup standardnih komunikacionih protokola za UNIX-bazirane računare, a mreža ARPANET je postala jezgro onoga što je danas poznat pod imenom mreža Internet.

Internet protokoli se mogu iskoristiti za komunikaciju bilo kog skupa povezanih mreža. Pogodni su za komunikaciju kako u okviru lokalnih mreža (LAN), tako i mreža šireg opsega (WAN). Skup Internet protokola uključuje ne samo protokole nižih slojeva (kao što su TCP i IP), nego i protokole za najčešće korišćene aplikacije kao što su elektronska pošta, prenos podataka i emulacija terminala za pristup udaljenim računarima.

Internet protokol (IP) je primarni protokol sloja mreže koji obezbeđuje deljenje i sastavljanje datagrama i izveštavanje o greškama. Rutiranje IP datagrama kroz mrežu

zasnovano je na adresnoj šemi. IP adresa dužine 32 bita podeljena je na dva ili tri dela. Prvi deo predstavlja adresu mreže, drugi deo (ako postoji) određuje adresu podmreže, dok poslednji deo predstavlja adresu hosta. IP adresiranje podržava pet različitih klasa mreža.

• Klasa A ima 7 bitova rezervisanih za adresu mreže čime jo omogućeno definisanje malog broja mreža sa velikim brojem hostova u njima.
• Klasa B ima 14 bitova rezervisanih za adresu mreže i 16 bitova za adresu hostova.
• Klasa C mreža ima 22 bita rezervisana za adresu mreže i 8 bitova za adresu hostova, čime je omogućeno definisanje vrlo velikog broja sa malim brojem hostova u njima.
• Klasa D ima 4 bita najveće težine postavljene na vrednosti 1,1,1 i 0, i rezervisana je za multikast grupe.
• Klasa E ima sva 4 bita najveće težine postavljena na 1 i rezervisana je za buduću upotrebu.

Razmenu informacija između mreža sa IP protokolom obezbeđuju posebni uređaji - ruteri. Internet Control Message Protocol (ICMP) ima glavni zadatak da izveštava o greškama prilikom rutiranja, odnosno da pomogne efikasnije rytiranje. Internet sloj transporta implementiran je preko Transission Control protocol (TCP) i User datagram Protocol (UDP). TCP obezbeđuje dvosmerni servis sa potvrdom i upravljanjem toka prema slojevima višeg nivoa. Prenos podataka se obavlja u obliku kontinualnih nestrukturnih nizova podataka koji su identifikovani rednim brojevima. UDP je jedostavniji protokol od TCP i koristan je u situacijama kada mehanizmi pouzdanosti ugrađeni u TCP i nisu neophodni.

što se tiče odnosa između OSI referntnog modela i skupa Internet protokola, može se reći da OSI model predstavlja danas najistaknutiju arhitekturu računarskih mreža. Izuzetno je popularno sredstvo i za učenje o računarskim mrežama. Međutim, na OSI protokole se dugo čekalo, i oni još uvek nisu dostigli popularnost Internet protokola, koji predstavljaju de facto standarde zbog svoje rasprostranjenosti i velikog broja mreža koje čine sastavni deo globalne svetske mreže Internet. Međutim ove dve arhitekture imaju dosta dodirnih tačaka. Jedna od najvažnijih svakako je standardizacija na fizičkom i sloju linka što praktično znači da bez obzira za koju se arhitekturu korisnik odluči, prenosni medijumi, i komunikacioni protokoli na prva dva sloja ostaju isti. Obe arhitekture podržavaju podjednako i klasične i nove komunikacione tehnologije. Osim toga, sedmoslojna arhitektura koja je eksplicitno vezana za OSI model može se takođe primeniti i na Internet arhitekturu, a mrežni servisi na višim slojevima su gotovo identični. Zajedničku karakteristiku predstavlja i to da oba mrežna okruženja obezbeđuju kompletnu multivendorsku arhitekturu kao što je predviđeno koncepcijom otvorenih sistema i globalnih mreža uopšte. Najvažnije od svega je da postoje dogovori između ISO WG1 i IETF (Internet Engeineering Task Force) oko prevazilaženja tehničkih razlika na mrežnom i transportnom sloju, što će doprineti još bližem povezivanju ove dve arhitekture.

Za LAN mreže koje nisu povezane sa internetom rezervisan je set adresa:

· 10.0.0.0 do 10.255.255.255.

· 172.16.0.0. do 172.31.255.255.

Ovime se postiže da ukoliko dođe do povezivanja na Internet, ne dođe do konflikta sa adresama koje veććpostoje na mreži.